Традиционалне игре

Под традиционалним играма подразумева се наслеђе из прошлости које је успело да се одржи и у модерном  цивилизацијском добу, у којем се постепено разлажу старе друштвене творевине. Уобичајено је да се под традиционалним играма најчешће третира  игра у сеоским срединама, која се преносила из генерације у генерацију, тако да се и данас може примењивати. Детињство прати хоризонтална и вертикална интеграција у социјалну средину, повезујући низ садашњих генерација са представницима претходних поколења-од родитеља до далеких предака, са једне стране и друго, развија се у друштву вршњака, па одређени елементи понашања се могу преузети путем игре и постати пратећу део савремене културе.

Од дечјих игара које су обележиле другу половину 20. века у српским двориштима, улицама, школским игралиштима и осталим местима на којима су некад деца проводила своја детињства, најчешће се помињу традиционалне игре: труле кобиле, ластиш, кликери, жмурке, пар – непар, између две ватре, школице, зуце, крајцарице, јањине, шуге, коларићу- панићу итд.